Roman o generacijama muškaraca koje je oblikovalo more, ali ih je spasila poezija

 

Tako to biva – svaki događaj u prošlosti, bilo da je mali ili velik, grozan ili lep, smeh i dodir nečije ruke – sve se to kad-tad izbaci iz igre, osudi na zaborav, na smrt, izbriše se, samo zato što niko više ne pamti, ne razmišlja o tome, ili se ne trudi da zapamti, tako da sve što smo doživeli na kraju ne bude ništa, čak ni vazduh, što je bolno, velika je šteta, sve nas bliže vuče besmislenosti. Ljudski se život pretvori u ništa više od note bez pesme, sporadične zvuke bez muzike – zato vam se obraćamo s ovom pričom o generacijama i sto godina, s ovom pričom, ili planetom, kometom, ovom zabavnom pesmom (...), da bi znao i da nikad ne zaboraviš da su jednom svi bili mladi, da razumeš da svi mi kad-tad gorimo, gorimo od strasti, sreće, radosti, pravde, žudnje, jer ta vatra obasjava tamu, drži vukove zaborava daleko, vatra koja greje život, da ne zaboraviš da osećaš, da ne postaneš slika na zidu, fotelja u dnevnoj sobi, komad nameštaja pred televizorom, nešto što zuri u kompjuterski ekran, nešto što se ne pomiče, da ne postaneš nešto što ništa ne primećuje, da se ne učauriš i postaneš samo nemoćan pion u rukama vlasti, ekonomskih interesa, da ne postaneš nešto što nikome ništa ne znači, utrnulo, u najbolju ruku ulje koje podmazuje neki tajanstveni zupčanik. Goreti, da se vatra ne smanji, ne utiša, ne ohladi, da svet ne postane hladna, tamna strana Meseca.

 

Ribe nemaju noge korice

 

Kada se jedan od likova romana „Ribe nemaju noge“ Jona Kalmana Stefansona (prevela sa islandskog Tatjana Latinović, izdao Heliks, 2020) baci u more, oni oko njega su brzi u svojoj osudi da je u pitanju njegova prevelika ljubav prema poeziji. „Zašto mi se čini da nigde ne pripadam“, pita se Trigvi tokom noćne plovidbe sa svojim zetom Odurom. Obojica su ribari iz Nordfjordura. „Zato što je Mesec moja kuća“, zaključiće, pre nego što skoči u ledenu islandsku vodu, tražeći svoje mesto u Sunčevom sistemu. „On čita poeziju i to previše“, objasniće Odur nakon što spasi Trigvija. „To je njegov porok, to ga sluđuje“. Odur sam nikada nije potpao pod isto „iskušenje“: umesto toga, on je značajno doprineo lokalnom ribarstvu, pa je postao, rečima svojih kolega dokumentovanih u jednom priznanju: „čast i slava ne samo nordfjordurskom pomorstvu, već i islandskom pomorstvu“. Njegov unuk Ari je, pak, veliki knjigoljubac – nekadašnji pesnik, sada izdavač u Danskoj, on nadmašuje Odura u svojim postignućima tipičnim za srednju klasu. Međutim, Ari ima daleko više unutrašnjih konflikata nego Odur, i pored toga, manja je „junačina“.

 

Deseti roman Jona Kalmana Stefansona počinje Arijevim povratkom na Island, nakon samoizabranog egzila u Kopenhagenu. Na prvi pogled, Ari se vraća kako bi posetio svog oca na samrti. Istini za volju, Ari pokušava da pobegne od svog propalog braka (za razliku od dede, Ari nije smogao snage da ostane sa suprugom, i u dobru i u zlu), dok ga istovremeno privlači nejasna želja da se ponovo poveže sa mestima svoje mladosti (les lieux de memoire). Kako se ispostavlja, roman se završava pre nego što uspevamo da vidimo ponovni susret između oca i sina, gotovo kao da ovo nikada nije ni bio deo zapleta: Stefansonova prava namera je da uhvati Arijeve misli dok on tumara kroz svoje rodno mesto, kao sredovečni muškarac izgubljen u komplikovanom krajoliku uspomena.

 

Taj grad, Keblavik, jeste „najcrnje mesto u zemlji“, lociran na jugozapadnoj obali Islanda. Ari je Keblavik napustio što je pre mogao: proveo je svoju mladost radeći u lokalnoj klanici i industriji za preradu ribe, ne uklapajući se u u mačo, često i (seksualno) nasilnu kulturu koja ga okružuje. Koračajući ulicama ovog vetrovitog, ekonomski propalog mesta, uspomene ga vraćaju u period adolescencije, gde se ništa nije činilo mogućim, osim samog Keblavika. „Ne razumem svet“, reći će kao tinejdžer, posmatrajući lik žene u reklami koja ga istovremeno mami i koja mu je u potpunosti nedostupna.

 

Narativ se kreće između Keblavika i Nordfjordura tokom prethodnog veka. U Keblaviku je apsurdni zakon zabranio ribolov, primoravajući ljude da se bave „muškim“ poslovima na kopnu. Za Odura, koliko god mu bio težak život, toliko mu je i manje porazan nego generaciji njegovog unuka. „More od čoveka stvara čoveka“, govori svojim sinovima. Kroz nevolje koje mu donose brak i očinstvo, on ostaje neporažen, usidren u moru koje ga snabdeva i koje ga oblikuje. Ono, ipak, nije podjednako velikodušno prema Ariju. Kada mu se vrati, nadajući se utesi, mudrosti, miru ... more nema ništa da mu kaže.

 

Ali zato još uvek ima poeziju. Povlačeći se u svoje misli – probijajući se kroz talase vremena, osećajući ponovo staru čežnju i zbunjenost, ne uspevši da shvati svoju prošlost i samog sebe – Arijev lik daje romanu autentično primamljivu, meditativnu strukturu i prodornu emocionalnu inteligenciju. „Pesma sigurno može spasti svet, ali tako je malo ko čita“, piše Jon Kalman Stefanson. Ovde poezija istovremeno spasava i nudi neverovatnu inspiraciju za one muškarce koji bi se pre bacili u more, nego što bi pecali ribe u njemu.


„Ribe nemaju noge“ izdavačke kuće Heliks moguće je kupiti u Makartovoj knjižari (Čumićevo sokače 2), ili preko Heliksovog sajta po povlašćenoj ceni od 742.50 RSD.