RECENZIJA: „Retrovizor, rame, žmigavac“ – umetnost preuzimanja kontrole nad životom

Piše: Sanja Stefanjesko
Naslov: Retrovizor, rame, žmigavac
Autor: Dorte Nors
Izdavač: Štrik
Godina izdanja: 2018.

retrovizor rame zmigavac vv

Glavna junakinja ovog romana, Sonja Hansen, sredovečna je žena koja se bavi jednim banalnim poslom koji je ne ispunjava i živi u Kopenhagenu, gradu koji ne odgovara njenim potrebama. Pošto do sada nije imala hrabrosti da se suoči sa svime što je u životu sputava, Sonja odlučuje da napokon preuzme kontrolu tako što će naučiti da vozi – časovi vožnje u njoj pokreću lavinu potisnutih nezadovoljstava kojima je napokon došlo vreme da izađu na videlo.

Sonja pokušava da preuzme kontrolu nad svojim životom na više nivoa. Prvo, pokušava da ovlada svojim telom – kao što pokušava da se oslobodi napetosti i „baci kola“ prilikom gradske vožnje, Sonja pokušava da prihvati svoje žensko telo koje ne krase stereotipne ženske odlike i da nauči da živi u njemu, bez obzira na zahteve okoline (pre svega, u seksualnom i reproduktivnom smislu). Drugi nivo je psihološki – junakinja pokušava da se oslobodi tereta prošlosti, svog usamljenog detinjstva, neuspešnog ljubavnog života i lošeg odnosa sa svojom, u očima društva, idealnom sestrom.

Treći nivo na kom želi da preuzme kontrolu je verbalni. Kada priča započinje, Sonja je večito na ivici pucanja, želeći da otvoreno kaže svima koji je okružuju šta zaista misli i želi. Svaka njena interakcija sa drugim likovima je obojena nesposobnošću da se oglasi i razreši konflikt na način koji joj odgovara. Roman u stvari i nema drugi zaplet, radnja se vrti oko Sonjine zatvorenosti i nemogućnosti da iskreno i otvoreno komunicira sa okolinom i tako se izbori za svoje ciljeve. Kroz uvid u junakinjin unutrašnji svet, autorka uspeva da zadrži napetost priče, da je razvija i razreši na zadovoljavajući način.

Ograničenja koja sputavaju junakinju na putu ostvarenja ličnog i autentičnog identiteta su centralna tema ovog romana. Naime, pažljivo čitajući roman, dolazimo do zaključka da u savremenom (danskom) društvu postoji određeni koordinatni sistem u kome svako mora pronaći svoje mesto: sistem ograničavaju osa muško-žensko i selo-grad. Postoje samo četiri načina da se neko uklopi u društvo: da se uklopi u ženski ili muški, ruralni ili urbani model ponašanja. Ženski urbani model ponašanja se ogleda u likovima prijateljice Moli i terapeutkinje Elen, koje traže svoj smisao kroz banalni seks i površnu duhovnost, razne šamane, gatare, i ostale prodavce magle. Ruralni princip odražava sestra Kejt, koja je je udata i ima „savršenu“ porodicu sa zlatnim retriverom. Kejtin model življenja je podržan njenom spremnošću da ćuti i trpi nanete nepravde i da ograniči svoje želje i ambicije. Od početka nam je jasno da se Sonja ne uklapa ni u jedan od tipičnih ženskih modela ponašanja.

flemming jeppesen portrc3a6t 2

Autorka Dorte Nors

Tipičan muški ruralni model ponašanja je onaj od koga Sonja beži celoga života. Trudila se da izbegne navaljivanja seoskih momaka i bahatost, ograničenost i krutost stavova svog oca. Sonja je mislila da će utočište pronaći u Kopenhagenu, jedinoj metropoli svoje zemlje, međutim, i tu je naletela na tipičnog seoskog muškarca, baš u trenutku kada je pokušala da preuzme kontrolu nad životom i nauči da vozi. Naime, a donekle i neočekivano, odraz tipičnog seoskog muškarca u ovoj knjizi jeste instruktorka vožnje, Jite! Jite se ponaša bezobzirno, zapovednički i smatra da ima apsolutnu kontrolu i autoritet. Pošto i Jite, iako je žena, odražava jedan životni stil od koga je Sonja godinama pokušavala da pobegne, to sprečava Sonju da nauči da vozi. Njena blokada u Jitinim kolima potiče upravo od prepoznavanja agresivne energije muškog principa pod čijim uslovima ne može da se opusti i preuzme kontrolu.

Zanimljivo je što je baš jedan ženski lik ogledalo tipičnog seoskog muškarca. Ako o tome bolje razmislimo, postaje nam jasno da je i Jite bežala od tipično ženskog ruralnog načina života, ali u svojoj potrazi za slobodom nije daleko stigla – prihvatila je prvi drugačiji model ponašanja na koji je naišla – muški ruralni. Ponašajući se kao seoski muškarac, Jite je uspela da se izbori za malo lične slobode, ali po cenu da se odrekne svoje autentičnosti. Sonja uspeva da shvati Jitin motiv i prednosti koje je ostvarila u životu, ali ne može da prihvati isto rešenje za sopstvenu potragu za identitetom. Istovremeno, ne može da opravda Jite što nije pokušala da pronađe originalni način života, ali je ni ne napada. Ipak i to je dobar znak ženske solidarnosti koju Sonja oseća prema svojoj instruktorki – iako ne može da prihvati njeno ponašanje, uspeva da ga razume i objasni društvenim okolnostima, koje su prisilile jednu ženu u potpuno neprihvatljiv životni model.

Sonja je, zatim, potražila rešenje na drugom kraju urbanog spektra, smatrajući da će naučiti da vozi od instruktora Folkea, koji u njenim očima, na početku romana, ima notu autentičnosti. Budući da je autentičnost ono za čim traga, Sonji se čini da je vožnja sa Folkeom idealna prilika da i ona krene svojim, jedinstvenim putem. Međutim, ubrzo doživljava razočaranje, zato što u Folkeovom ponašanju primećuje izvesnu opterećenost kultom mladosti i željom za brzim seksom – četvrti (prihvatljivi) model ponašanja, odnosno tipično muškim urbani princip.

Nors by Kirsten Klein 1 1

Pošto shvata da joj nijedan model ne odgovara, Sonja mora da se suoči sa dve mogućnosti: jedna je da bude potpuno odbačena od društva, a druga da osmisli sopstveni, autentični način života – što se ispostavlja da nije lako. Očekivanja društva su toliko utkana u našu svest da je savremenom čoveku veoma teško da ih se oslobodi – što autorka dočarava Sonjinim flešbekovima koje prate oštri komentari, često istinski žalosnog i razočaranog tona. Očekivanja društva su toliko snažna da uzrokuju čovekovo nezadovoljstvo samim sobom – Sonja je osuđena da se oseća nedoraslom i beznačajnom sve dok ne nauči da se sa tim očekivanjima obračuna. Pošto čitalac ima uvida u unutrašnju svest junakinje, može da prati taj obračun na njenom psihičkom planu, ali pravo razrešenje priče se događa kada Sonja uspeva da ih i verbalno raskrinka. Sa Sonjinim verbalnim oslobađanjem dolazi i psihološko, ali i fizičko: Sonja napokon nauči da vozi, ali pod svojim uslovima – u malom mestu sa samo jednim semaforom.

Dva lika u romanu predstavljaju uzor Sonji, motivišu je da traga za svojim ličnim načinom življenja i sugerišu da postoji izlaz iz ukletog kruga društveno prihvaćenih uloga. Prvi je Sonjina majka, koja se malim gestovima bori za malo lične slobode, uprkos tome što je prihvatila ulogu tipične žene na selu. Drugi lik je Marta – žena koja dolazi iz ruralne sredine u posetu sestričini u Kopenhagenu. U njoj Sonja prepoznaje nekoga ko se nikako ne uklapa ni u jedan postojeći kalup – i sa njom doživljava najiskreniji i najintimniji trenutak u životu, trenutak istinske komunikacije i međusobnog razumevanja. Veoma je bitno za Sonju da shvati da može da osmisli svoje jedinstveno mesto u društvu – upravo je tu poruku autorka želela da prenese svojim čitaocima, i da ih pozove da razmisle o svojim pozicijama, zapitaju se šta im ne odgovara, nauče da se bore i pronađu svoje lično mesto pod suncem.


P 20180809 203740

Sanja Stefanjesko je diplomirala Skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, Nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola.

Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u Biblioteci Skandinavistike.