RECENZIJA: „Što brže idem sve sam manja” – trake za uši, čitulje i zakon verovatnoće

Piše: Sanja Stefanjesko

Naslov: „Što brže idem sve sam manja”sto brze idem

Autor: Ćersti Anesdater Skomsvol

Izdavač: Dereta

Godina izdanja: 2014.

Opsesija glavne junakinje Matee Martinsen je smrt. Nakon što joj je suprug preminuo, Matea se bavi isključivo pripremama za sopstvenu smrt. Međutim, ona smatra da ne može da umre pre nego što ostavi nekakav trag svog postojanja na ovom svetu. Tako ovaj narativ koji se vrti oko smrti, u svojoj konačnici ipak predstavlja priču o životu – kako drugima dati do znanja da postojiš?

Matea se na prvo čitanje može učiniti kao bezlična osoba – naime, ona nije definisana ni svojim zanimanjem, ni interesovanjima, ni ambicijama. Ne bavi se svojim i tuđim osećanjima, maštarijama ni fantazijama. Čak i hobi koji je okupira – pletenje traka za uši – nije hobi radi njenog zadovoljstva, nego iz ljubavi prema mužu.

Sve što ona jeste je prosto – jedna Matea.

Ali, kroz knjigu saznajemo da drugima to nikad nije bilo dovoljno. Zahtevi savremenog sveta takvi su da pojedinac mora da definiše svoj identitet kroz postojeće kategorije, a naročito mora da daje praktičan doprinos društvu; naime, mora da bude koristan. Ako Matea – koja nema ni zvanje, ni zanimanje, ni odnose sa okolinom, ni društvene veze – ne uspe da svojom korisnošću ostavi otisak na društvo, to praktično znači da ona za društvo i ne postoji. Shvativši da je i njen kraj blizu, ona pokušava da osmisli svoju ulogu u zajednici – ali joj ne uspeva da je odigra, zato što je napadi anksioznosti sprečavaju u tome. Nemogućnost da funkcioniše kao tipična društveno prilagođena osoba stvara u njoj potrebu da na drugačiji način oglasi svoje postojanje.

 

sto brze idem1

 

Prvi način je insistiranje na sopstvenoj telesnosti, kao da će naglašavanjem svog telesnog prisustva junakinja napraviti otisak u objektivnoj stvarnosti kao u svežem gipsu. Ona svoja osećanja ispoljava putem fizičkog bola i neprijatnosti. Kada govori o ključnim događajima iz svog života – zaljubljivanju u budućeg supruga, spontanom pobačaju, smrti psa – ona ne govori jezikom emocija, nego naglašava svoje telesno učestvovanje u situaciji. Posle naročito teške traume ona dobija višak kilograma, kao da će tako jasnije i razumljivije obznaniti svetu svoja osećanja i učiniti ih stvarnijim nego što bi to učinila emotivnom reakcijom. Zbog toga je naročito plaši fizičko nestajanje sa lica zemlje, jer kada fizički nestane, nestaće i svaki trag Matee Martinsen. Zato je opsesivno obuzeta svojim telesnim propadanjem.

Drugi način, znatno značajniji, jesu njeni pokušaji da komunicira sa okolinom, ali ne na konvencionalan način tj. razgovorom, nego pod sopstvenim uslovima, koje joj diktira njena osetljiva psiha. Sa mužem je komunicirala uglavnom putem pisama koja mu je ostavljala u aktovki svakoga dana. Pažljivo je smišljala unapred svaku moguću konverzaciju u prodavnici, ili ako joj neko pozvoni na vrata. Zove telefonom sopstveni broj samo da čuje da postoji i da zaista ima vezu sa svetom. Piše sopstvenu umrlicu. Odlučuje da kao amanet čovečanstvu zavešta drvenu kutiju ispunjenu ličnim stvarima, kao neku vrstu vremenske kapsule koja će klicati ime Matea Martinsen i kada nje fizički ne bude, a to vreme se, smatra, bliži – sudeći po tempu fizičkog propadanja. Međutim, u tu kutiju na kraju stavlja jedino svoj broj telefona – pokazujući očajničku potrebu da se poveže sa ljudima oko sebe, potrebu preču čak i od svedočenja o fizičkom postojanju čoveka. To nam govori da je izolacija još gora od fizičke smrti. Naime, ako čovek ne uspeva da komunicira sa drugim ljudima, ako nije integrisan kao što je pojedinačna nit utkana u platno, to znači da on ne postoji. Zato smrt koje se junakinja plaši nije samo ona telesna, nego ona društvena, koju doživljava svaki put kada se upusti u interakciju sa drugima.

 

sto brze idem2

 

Jedina veza koju ima sa drugom osobom je veza sa mužem, od milošte prozvanim Epsilon. Iako često zakaže i komunikacija sa njim, jedino uz njega i putem njega Matea nalazi svoj smisao tokom celog svog života. A taj smisao joj je Epsilon dao prihvativši je kao ravnopravnu učesnicu u procesu komunikacije. Mada se dešava da ne uspeju da se sporazumeju, Matei je dovoljno to što njen glas najzad neko čuje. Taj osećaj smisla je toliko jak da ona postaje izgubljena nakon njegove smrti – i tada panično pokušava da ostvari komunikaciju sa drugim ljudskim bićima i tako dâ sebi novi smisao života, i na koncu, smrti.

Uprkos brojnim neuspesima koji zatim slede, ona napokon uspeva da prevaziđe svoj osećaj besmislenosti nalazeći rešenje baš tamo gde joj je bilo najprijatnije da ga potraži – unutar sebe. Okrećući se svojim introspekcijama i promišljanjima, ona uspeva samoj sebi da dâ smisao. Možda će se čitaocima učiniti da je takav izlaz tragičan, ali možemo ga ipak smatrati velikim pomakom. Matea konačno uspeva da ostvari komunikaciju sa samom sobom, a povrh toga, uspeva da u finalnoj sceni ostvari ono za čim je celog života žudela – da pošalje poruku i ostatku sveta.

***

P 20180809 203740Sanja Stefanjesko diplomirala je na grupi za skandinavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njen glavni jezik, prema kome gaji najnežnija osećanja, jeste danski. Uvek je spremna da svima (ne)zainteresovanima objašnjava njegove poluvokale i tumači složenice koje se otimaju kontroli. Voli modernu književnost, likovnu umetnost, arheologiju, Hičkokove filmove, kaktuse i (povremene) uspone na oniže planine. U Skandinaviji želi još da vidi Muzej Karen Bliksen, polarnu svetlost, planinarske staze u Ostmarki, nacionalni park Tingvelir i, naravno, Strindbergov portret koji je visio iznad Ibzenovog radog stola. Rođena je u Zrenjaninu. Trenutno živi u Beogradu, gde volontira u biblioteci Skandinavistike.